Please assign a menu to the primary menu location under MENU

IzdvojenoKultura

RAZGOVOR: RADA ĐURIČIN – MAGIJA LJUBAVI PREMA  UMJETNOSTI, GRADOVIMA I LJUDIMA JE NEPRESUŠNA

Pozorišna, filmska, televizijska glumica Rada Đuričin, odavno je kaže „usvojila“ rečenicu Mome Kapora – „otkad znam za sebe, živim u najgorim vremenima“, ali se protiv takvih vremena osamdesetjednogodišnja  glumica bori nezaboravnim, širokim, srdačnim  osmjehom i nepresušnom  pozitivnom energijom.

Igra u nekoliko predstava u beogradskim pozorištima, i kaže da još svaki dan nosi novu, zanimljivu ponudu, mogućnosti koje s radošću prihvata.

Razgovarali smo pred nastup u Dvorani Park na Prazniku mimoze s kabare predstavom „Halo Beograd“, pa je i prvo pitanje bilo – zbog čega se  neki gradovi posebno i bezrezervno vole, čak i kada sagledavamo sve njihove mane?

– Što se tiče Beograda, možda sam ja na neki način i od Mome Kapora  primila tu veliku naklonost prema Beogradu i tu želju da o Beogradu nešto kažem preko njegovih tekstova i javno, na sceni. Više nisam u stanju da tačno formulišem šta je to, ali Beograd ima neko čudo u sebi, to je sigurno. Ne volim ga samo ja, koja u njemu živim već jako jako dugo, od studentskih dana pa do današnjeg dana. Vole ga i oni koji dođu na kratko, vole ga i stranci koji nikad nisu imali prestavu o tom gradu, pa su nešto osetili i kažu da postoji neki duh, nešto što nije dodirljivo, što se ne da objasniti, a puno znači čoveku. I ove rečenice iz predstave koje sam uzela iz tih Kaporovih knjiga možda će najbolje to da objasne jer “ Beograd nije sav u Beogradu, mnogo veći deo Beograda je u čežnji za Beogradom” . Beograd je u kažiprstu kada okrenete 011, Beograd je u kućama onih koji su bili prinuđeni da ga napuste ponevši sa sobom ispresovani kalemgdanski cvetić, neku knjigu, recept za musaku od plavog patlidžana, mazni beogradski akcent. Beograd je na ikonama Svetog Nikole i Svetog Jovana najčešćim beogradskim slavama, na ikonama koje su putovale čak do Kanade i Novog Zelanda. Beograd ustvari i nije grad; on je metafora, način življenja, Beograd je u nekom vicu, u nekoj urođenoj ležernosti sa kojom se primaju i pobede i porazi. Beograd je svuda gde je jedinica za merenje stila – šarm!

Po mnogo čemu,  Beograd i Herceg Novi ne daju se porediti, ali mogu po toj neobjašnjovoj čaroliji koju imaju. Ovdje ste drag gost, pamte se vaši nastupi na Kanli kuli, na „Trgu od knjige“, u brojnim predstavama u Dvorani „Park“; kakav je vaš doživljaj ovog grada?

– U Herceg Novi zaista dolazim sa velikom ljubavlju. Kad sam čula da me zovu, Milina Kovačević me pozvala, poskočila sam od sreće. Nisam bila nekoliko godina, i uvek nosim neku čeznju za Herceg Novim. I gledam ga sada iz Igala gde smo smešteni, i taj pogled na more, planine, taj uzbudljivi pejzaž, publika u Herceg Novom koju volim i pamtim  kada sam dolazila u biblikoteku, kada sam na Trgu od knjige  i na Kanli kuli govorila. To su događaji koji su mi duboko ostali urezani u sećanju i zaista sa velikim uzbuđenjem čekam susret sa ovim gradom,  jer godine nažalost cure, prolaze kroz prste, čovek uopšte nije ni svestan da prođe decenija u trenu…

O Prijateljstvu sa Momom Kaporom Rada nam piča povjerljivo, srdačno, iskreno.

– Ja Kapora jako volim,  bili smo drugari još na fakultetu; on na likovnoj akademiji a ja na pozorišnoj. Znamo se od tih studentkih dana i, eto, do kraja njegovog života. Dok je još bio u Istanbulu, i tamo pokušavao da iskoristi poslednje mogućnosti oko svog zdravlja, odnosno bolesti, sećam se, pisao je svake nedelje svoje kolumne. Ja ga preko skajpa vidim, on na infuzijama, ali ipak kaže – molim te, da li bi htela da mi pročitaš tekst, danas je izašao. Ja mu čitam taj tekst i smejem mu se, pošto je toliko duhovito napisao, i ima rečenica  koje ne mogu da prođu bez smeha. I on se raduje i smeje. Čak mi je tražio da mu na ekranu pokažem kako izgleda, kako je  prelomljen tekst u novinama.  Bio je pun života do poslednjeg časa, a to je bilo nekoliko dana pre nego što je morao da nas napusti. Ja njega izjednačujem sa tom ljubavlju, iracionalnom, prema  Beogradu. I on je imao neko čudo u sebi zbog kojeg si morao da ga voliš, i evo volimo ga, pamtimo i on traje. Ima prosto i ljudi i gradova i nekih stvari koje imaju neku magiju, a tu spadaju i Herceg Novi i Beograd i Momo Kapor.

Znamo da ste angažovani u nekoliko predstava koje su dugo žive i rado gledane, a kakvi su planovi?

–  Bog me je nagradio nekim predstavama koje se vole i dugo žive. Učestvujem u velikoj dvostrukoj drami, naziva „Velika drama“ Siniše Kovačevića, koju jako volim jer učestvujem u jednom ogromnom ansamblu od 40 glumaca. To je zaista jedna tema koja nas zaokuplja, vezana za ceo naš život; od kraja Drugog svetskog rata do današnjeg dana. Imam Kapora koga radim godinama na razne načine, ali to je sve Kapor vezano za pisca i njegovo delo. U pozorištu Slavija igram „Jasmin na stranputici“ sa Ivanom Bosiljčićem i Ljiljom Lašić koja je napisal taj tekst, i sad će biti punih 16 godina kako igramo pred prepunom salom. Mislim da nismo bili u Herceg Novom, a sigurna sam da bi publika ovde volela da vidi i tu predstavu i moje kolege. Već dugo godina govorim Desanku Maksimović – „Oporuke“, sa kojima sam i ovde gostovala. Tu je i nova predstava sa Tanjom Bošković „Primadona“ prema jednom španskom tekstu čiju adaptaciju i režiju uradio Irfan Mensur. Tanja je Hercegnovljanka, ona obožava Herceg Novi, a čak i ja sam razmišljala da, dok je ona ovde, malo svratim i osetim atmosferu hercegnovskog leta i gužve, ali je uvek lepo.

Vjera Mujović i ja smo radile dve male predstave koje su više koncertnog tipa. I ovde sam govorila priče velike srpske književnosti, a sada bi Vjera htela da pravi neke adaptacije vezane za Koko Šanel i  njen život, ima ideju da nas dve napravimo tu neku priču pa ćemo videti šta će od toga biti. Imam i još neke ponude, ali o tome ćemo govoriti kada budu realizovane, odnosno kada počnemo da radimo.

Zajedno se prisjećamo i sjajne monodrame „Pohvala ludosti“, koju  je rada Đuričin, u Herceg Novom „hrabro“ odigrala na Kanli kuli.

– Mislim da je to bilo `75 godine, kada sam se ja odlučila da napravim neku adaptaciju za scensko izvođenje te čudesne knjige. Pozvala sam u pomoć i Matiju Bećkovića, pošto njegov smisao za humor ima nekih dodirnih tačaka; ta neka ironija koja izbija iz rečenica Erazma Roterdamskog, istovremeno i konciznost i nešto što je teško i formulisati, a što je vrlo blisko, bar meni, sa Matijom. On mi je tu „frizirao“ neke od rečenica i sa Matijom Draškićem kao rediteljem sam napravila to u „Ateljeu  212“. Zaista je nekoliko stvari u mom životu bilo toliko dugotrajno, pa pretpostavljam da su značile ljudima jer ne verujem da nešto može  toliko da traje a da ne znači.

Imate li predstavu koju najviše volite?

– Skoro sam čula, kad su nekog pitali koja vam je uloga najdrža, ta osoba je rekla – naredna. To mi se dopalo pa neka to bude moj odgovor.

Naša želja onda ostaje da tih narednih i najboljih predstava bude  još i da dugo traju.

Ostavite Vaš komentar

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com