IzdvojenoKultura

PRIČA SAŠE MARIĆA O LJUBAVI U KOJOJ SU:BOKA, PERAST, NOVI, BEOGRAD I MUZIKA

Dva su moguća  početka ove priče.

Prvi  glasi ovako: u svakodnevnu vrevu  u redakciju Radio Herceg Novog,  kolega Saša Marić iz Beograda “uplovio” je  donoseći neobične darove. Poklonio nam je  storiju o jednoj iskrenoj ljubavi – prema Perastu. Dar je bila i nježna  ali raskošna  muzika koja tu ljubav kruniše i objašnjava je i bolje od riječi, njegova prva pop rok balada “U pravcu sunca” i prvi  zvanični video singl sa tom jednom  numerom koja je nastajala i brušena  godinama. Konačno, zajedno smo ispisali dragocjene i u naše vrijeme rijetke darove – srdačne osmjehe i zadovoljstvo razumijevanja. Na prvu riječ. Autorka ovih redova,  u razgovoru sa Sašom,  priznala je svoju  tihu, pouzdanu  ljubav prema Beogradu. Onu ljubav koja i poneku manu zna da objasni šarmom, ležernošću, neobičnim, radoznalim duhom, svojeglavošću, onim finim inatom, različitošću, otvorenoću….čarolijom koju i gradovi i ljudi – ili imaju ili nemaju, koja se ne može naučiti niti  bilo kakvim blagom kupiti.

Drugi, sigurno  profesionalniji od ovog emotivnog bio bi ovakav početak.

Postoje gradovi,koji nas na neki neobičan način privuku i zauvijek  “zarobe” a zavolimo ih kao što volimo ljude, I to one rijetke, malobrojne I dragocjene, one koje ubrajamo u Prijatelje (veliko slovo je počast Prijateljstvu).

U prvom zvaničnom obraćanju posredstvom nekog medija, a naše je zadovoljstvo što je to  baš Radio Herceg Novi,  Saša Marić  objašnjava kako je nastala kompozicija “U pravcu sunca” i kako je Perast postao njegov najbolji Prijatelj zahvaljujući kome voli Boku i Herceg Novi, a u Novom najljepšom i nezaobilaznom tačkom smatra kuću Iva Andrića.

– Pesma   “U pravcu sunca” je nastala u Kotoru pre 20 godina, kada sam prvi put prenoćio u hotelu “Fjord”, koji više, nažalost ne postoji i sada je ruševina. Nastala je  kada sam ujutru video beli jedrenjak sa malteškom crvenom zastavom koji ulazi u zaliv, i bukvalno izlazi iz jednog oblaka, ili one jutarnje izmaglice koja je poznata za Kotor i taj deo Boke. Ostao  sam fasciniran tom scenom. Dugo me pratila, i onda sam, kao muzičar po srcu,  rešio da to sve zabeležim. Međutim, otkrio sam novu ljubav, prema Perastu, posebno prema ostrvima po kojima je poznat, po legendama, po priči I ženi koja je 25 godina, čekajući muža pomorca, svilenim nitima i sopstvenim sedim vlasima vezla goblen posvećen Bogorodici… Taj njen goblen me inspirisao da i ja započnem neku svoju odiseju pisanja pesme koju sam, na sreću ili na žalost, uspeo da završim tek sada. Sam sam uradio aranžman, otpevao sam, odsvirao sve gitare, koje su moja velika ljubav, priča Saša.

Pominje sa zahvalnošću i ekipu koja je podržala  njegovo pretapanje čiste ljubavi u muziku.

Prateći glas  pripada Sandri Lepojević, bubanj, perkusije , snimanje bubnja  bili su povjereni Saši Žuletu Radojeviću,  snimke dronom potpisuje – Ranko Maraš, djevojka u spotu je  Ekaterina Starikova, ave ostalo nosi potpis Saše Marića (video, kamera ,montaža, režija , muzika, tekst, aranžman, vocal, akustične i električne gitare, bas, klavijature, perkusije , snimanje , mix , mastering, produkcija) Saradnici  na snimanju su bili  Aleksa Aleksic (audio), Svetolik Busarac (audio) Aleksandar Kovačević,(hardver softver), Nebojša Marjanović (video) , a Milan Marić osmislio je grafiku omota.

-Kadrove za spot sam snimao devet godina; od 2010. sa jednom malom “Sony” kamerom. Srećom, sadašnja tehnologija omogućava konvertovanje tih starih  snimaka u HD i u bolju rezoluciju, tako da sam ih sve iskoristio, snimio taj jedrenjak koji sam tada gledao kao mnogo mlađi, i na kraju sve to pretvorio u pesmu koju sam doneo da poklonim svojim prijateljima u Radiju Herceg Novi, takođe u Kotoru. Sve to  sa jedinom željom da to bude emitovano, da neko prepozna tu emociju koju nosi  pesma i, daj Bože, na kraju da je neko i zavoli. To je jedini cilj i finale ove moje  lične odiseje, kaže Saša.

Razgovor je naravno nastavljen odgonetanjem ljubavi prema Perastu.

– Ja Perast ne smatram gradom. Ja vidim turiste u njemu, ljudi hrle sa svih strana, žele da vide  njegovu arhitekturu, ali kratko trčanje kroz Perast neće vam doneti ništa od tog grada. Tek ako ostanete malo duže on kao u mom slučaju, postaje živo biće. Postao je tokom 20 godina mog redovnog dolaska kad god mogu – i zimi, i leti, i u proleće,  moj najbolji prijatelj, od kamena i od mora. Pritom se uopšte ne šalim, kada to kažem. Kada stignem  na stanicu, i izađem sa svog putovanja uvek istom trasom – vozom  iz Beograda do Bara, pa onda autobusom do Perasta, i kad me vozač “izbaci” na  magistrali iznad Perasta, to za mene predstavlja takvu sreću, taj sam dolazak, da ja kao da razgovaram sa njim celo vreme. Perast me zagrli, dočeka, odneguje, izleči sve rane koje sam vukao prethodnih meseci i vrati me kao lava nazad na  poslovne obaveze. Ta priča između mene i ovog grada je nešto što je mene pokrenulo da i  ja uzvratim  svu tu ljubav svom voljenom gradu na taj način što ću mu posvetiti pesmu. Ta posveta se nalazi napisana na tom CD-u, koji sam ja objavio, ne komercijalno, nego samo da ga poklonim medijima I prijateljima. Energija  koju Perast  ima je nešto što reči ne mogu da opišu, i ja sam kao muzičar pokušao da mu kroz muziku uzvratim. Bez obzira ko će to voleti i da li će neko voleti, ta pesma  će uvek ostati neka trajna, čvršća veza, a meni je važno što znam  da sam svom gradu nešto mogao da uzvratim za sve ono lepo što je on meni dao.

U Perast je bespovratno zaljubljen – ali i Herceg Novi, kaže Saša neizmjerno voli.

– Kuća Ive Andrića je moje mesto koje obavezno obiđem, uđem tu kao u muzej, stavim prste blizu pisaće mašine na kojoj je Andrić  kucao, tako se oseti neka posebna energija ovog mesta… Moj odlazak u Kuću Ive Andrića je iz želje da se poklonim tom velikom čoveku i da vidim te  neke predmete koje je on koristio. To je u uvek ta trasa, svake godine. Svaki put kada boravim u Perastu, ja dođem  i u Herceg Novi. Svratim da obiđem neka meni draga mesta i staze, pa je i Herceg Novi  u mom srcu, kao i Kotor – stari grad, Boka. Perast baza, on je taj osnovni prijatelj sa kojim imam direktnu komunikaciju, a on me, naravno, uvek uputi  i prema Novom.

Pitali smo na kraju Sašu o saglasju novinarstva kojim se bavi cijelog života i muzike.

Rakao nam je da su  novinarstvo i muzika srodni.

-Tekst je  srodan sa muzikom čak i dok ga kucate, a priča koju pišete svakako  mora da ima svoj ritam kao i muzika.

Ako je ovaj zapis otvoren  dilemom kako ga započeti oko završne poruke dileme nema.

Ljubav uvijek nađe put, ona je davanje, a kada je priznamo i podijelimo ona postaje veća, snažnija i trajnija.

Jednostavno je – krenemo zajedno “U pravcu sunca” čak i kada se nad svim gradovima koje volimo lije  srebrna  mjesečina.

Fotografije: Saša  Marić

Ostavite Vaš komentar

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com